Po svetskim pokazateljima proces biološkog i psihosocijalnog sazrevanja adolescenata produžen je i traje od 15. do 25. godine
Čini li se to nama, ili se vreme adolescencije stvarno produžilo? Dobro upućeni, rukovođeni svetskim pokazateljima, tvrde da jeste, i to do čak 25. godine. Zašto je ovaj proces biološkog i psihosocijalnog sazrevanja postao toliko dugačak, i šta utiče na sporo odrastanje mladih, objašnjava psiholog, psihoanalitičar Vesna Brzev- Ćurčić.
– Roditeljima se i pet do šest godina čini predugim za prolazak njihovog deteta, ili dece, kroz adolescenciju, a može samo da se pretpostavi kakve su njihove reakcije kada saznaju da se po svetskoj klasifikaciji ovaj period produžio na desetak godina. Jedan duhoviti autor je na ovu temu rekao da, dok adolescent „ostari“ četiri godine, roditelji ostare dve decenije! 
Mislim da u tome ima istine! Analizirajući ovaj osetljivi period u životu svake mlade osobe, mora se imati na umu da prvo nastupa rana adolescencija koja se naslanja na pubertet. Dakle, rana adolescencija počinje oko kraja osmogodišnje škole i početka srednje, najkasnije do 16. godine. Od šesnaeste do devetnaeste nastupa period srednje adolescencije, a potom nastupa postadolescencija, ili period mlađih odraslih. Od tada proces počinje da biva poprilično usporen. Sporo odrastanje adolescenata predstavlja direktnu posledicu vremena u kome živimo. U vreme totalnog ubrzanja svega oko vas i tehnološkog napretka za koji vam ni čitav životni vek nije dovoljan za sagledavanje, na sceni imamo kasno sazrevanje mladih. Zvuči paradoksalno, ali je tako.
* Šta sve „radi“ ovakav tehnološki razvoj?
– Tehnološki razvoj i njegovo, uglavnom pasivno konzumiranje, usporava u izvesnom smislu razvoj. U svemu, zapravo, nema podsticaja već samo korisničkog pristupa. Za sve sa čim se dolazi u dodir postoje detaljna uputstva i instrukcije kako da se koristi. Do te mere je sve prilagođeno potrebama korisnika, da apsolutno guši svaku vrstu radoznalosti i mentalnog napora. Praktično, svaka informacija je dostupna brzinom svetlosti, što je sa jedne strane izvanredno, ali, zato, kod korisnika ne traži promišljanje, traganje, analogije, razlike, suočavanja, diskusije. Blogovi služe više za razmenu političkih stavova ili individualnih životnih pogleda na svet, što je, takođe sjajno, ali je često samo mišljenje bez dokaza.
* Kako se sve to odražava na decu?
– Deca se u školi „kljukaju“ naukom, odnosno morem irelevantnih detalja. Uče se još uvek da se dobra ocena dobija, ako znaš od reči do reči da ponoviš ono što je diktirano. Kompjutere imaju, ali ih više koriste za igranje igrica nego za neke druge korisne stvari. Studiranje se nekako produžava unedogled, a oni koji bi da rade posle srednje škole – nemaju gde. Da, ostaju pekare, trafike, kafići i butici. Lično znam kafiće u kojima su svi konobari i konobarice mladi, sa završenim fakultetima u roku?! Zar to nije ironično?
* Šta je posledica ovakvog stanja kod adolescenata?
– Kod njih nema lične investicije niti većeg podsticaja intelektualnog razvoja. Oni svet vide kroz TB spotove i reklame, gde se sve na kraju završava lepom kosom, divnim mirisom rublja, zagrljajem, nesrećnim, ili srećnim ljubavima, divnim predelima… Ekonomski razlozi su među glavnim preprekama koje sputavaju osamostaljivanje mladih. Oni mogu da se „osamostale“ jedino pod uslovom da im roditelji plate stan, hranu i druge potrepštine, dok je njihova pozicija potpuno pasivna. Pasivni su jer za neke od njih nema posla i lično zarađenog novca, dok drugima ne pada na pamet da rade za „tričavih“ 200 ili 300 evra.
* A i dugo se ostaje u porodičnom okruženju?
– Kako god to njima izgledalo, život u zajednici, ma kako bio topao i ušuškavajući, ipak osiromašuje jer ubija inicijativu. Istovremeno osobu čini pasivnom, stavlja je u materijalno inferiorni položaj, a kod nekih izaziva osećaj krivice ili duga. Nažalost, svetska ekonomska kriza ovakav položaj još više usložnjava, jer mladi nemaju mogućnost da dobiju posao. Oni, naprosto, samo „ubijaju“ vreme. Ovo nije specifičnost samo našeg okruženja, već opšti svetski trend. Odrastanje adolescenata produžilo se diljem planete, do godina kada bi oni uveliko trebalo da konce života vuku sopstvenim rukama.
