Zahvaljujući naglom razvoju i napretku opšte i zdravstvene prosvećenosti društva postporođajni poremećaji su danas mnogo ređi nego pre dvadesetak godina, pa i kada se pojave češće su bez težih posledica kako za majku (porodilju) tako i za porodicu a posebno za novorođenče.
No, činjenica je da ih još uviek susrećemo i da su s tim u svezi definisani u opštojzdravstvenoj klasifikaciji pod nazivom „Mentalni poremećaji i poremećaji ponašanja udruženi s puerperijem (babinjama)“. Pod tim se poremećajima podrazumevaju psihički poremećaji majke u periodu porođaja i/ili nakon porođaja. U te poremećaje svrstani su:
* blagi duševni poremećaji koji su u vezi s skorim porođajem (postpartalna depresija – blaga)
* teški duševni poremećaji i poremećaji raspoloženja (puerperalna psihoza)
* ostali duševni poremećaji i poremećaji ponašanja, nespecifični.
Čin porođaja i dan danas predstavlja za celu porodicu a pre svega za roditelje, posebno značajan emocionalni događaj, događaj u kome dolaze do izražaja i strah, i briga neizvesnost , ispunjenje velikih iščekivanja. Porođaj predstavlja za roditelje. ali i dede i bake, čin ispunjenja nagona i želje za nastavkom ličnog života i sebe samog, svojih gena, gena svog bračnog partnera i gena svojih roditelja i drugih predaka, predstavlja ispunjenje jednog od osnovnih nagona čovjeka tj. nagona za održanjem vrste. To su zajedničke emocije: veselje, beskrajna sreća, ali i strahovi, koje u klasičnoj situaciji dele supružnici, roditelji djeteta, obično i zajedno s dekama i bakama, tetama i stričevima i s braćom i sestrama novorođenčeta.
U savremenom društvu, a bez dovoljnog transgeneracijskog prostora za promenu emancipacijskih i tradicionalnih vrednosnih kriterijuma ta predporođajna i postporođajna atmosfera može od slučaja do slučaja poprimiti sasvim suprotne predznake. Nisu retke situacije da se radi o neželjenim trudnoćama, da trudnica provodi trudnoću u ambivalentnom haosu (kognitivnog, etičkog, verskog i/ili materijalnog) čuvanja trudnoće, osećaja nesigurnosti, često stigmatizovana, materijalno nezbrinuta, napuštena. I kada se tome doda još i hormonska bura tokom porođaja i obično vrlo jaki bolovi, ne začuđuje činjenica da se neposredno nakon porođaja javljaju brojne psihičke promene pa i poremećaji kod majke.
Uzroci:
* * genetski činioci
* * nagle hormonske promene
* * nespremnost za dete
* * nekompletna porodica
* * neželjena trudnoća
Psihičke poremećaje posle porođaja obično delimo na:
* * psihičke promene posle porođaja („Baby blues“)
* * psihičke poremećaje (obično depresivne ili i anksiozne)
* * postporođajne psihoze
* * epizode pravih duševnih bolesti (shizofrenije ili bipolarnog poremećaja raspoloženja)
U prvu grupu (Baby blues) spadaju psihičke promene porodilje, koja postaje nesigurna, u strahu je kako će se nositi sama sa sobom u toj novoj situaciji višestrukih promena odnosa i obaveza, a posebno kako će se nositi s detetom. Tu se ne radi o patološkom stanju već o normalnoj reakciji na sasvim novu i nepoznatu situaciju i odgovornosti i zato je to stanje značajno manje neizvesno i manje traumatično u slučaju kada porodilja ima sređenu porodičnu situaciju, emocionalnu podršku i sigurnost, a češće je kod prvorotki, koje su bez iskustva. Porodilji je posebno potrebna podrška i emocionalna i materijalna, potrebna joj je toplina i ljubav, koju treba primati i davati istovremeno. Kod osoba koje imaju takvo okruženje nakon porođaja dobijamo podatke od majke (ali obično i od oca) da im je to bio najsrećniji period njihovog života, pa se u takvim (normalnim) uslovima te promene i psihička stanja roditelja mogu nazvati duševnim blagostanjem nakon porođaja.
Depresivni i/ili anksiozni poremećaji nakon poroda vrlo su česti, majke su emocionalno labilne, često plačljive, u strahu za dete, posebno u slučajevima kada dete „ne jede, plače, ne spava“ i slično. Prema nekim podacima takvo se stanje javlja kod preko 50% porodilja, i vrlo je važno da se u porodilištima omogući terapijski razgovor s psihologom ili psihijatrom. Kako se danas velika većina porođaja obavlja u porodilištima olakšana je prevencija razvoja težih depresivnih stanja, ali o tome treba voditi računa i potrebno je da porodilišta imaju psihijatre, koji će pravovremeno prepoznati psihički poremećaj i započeti adekvatno lečenje
Najčešći simptomi i znakovi posleporođajne depresije su:
* * učestale promene raspoloženja i nagle oscilacije
* * preterana briga i zabrinutost za dete
* * nemar za dete
* * oscilacije apetita (od teške inapetence do prejedanja)
* * preterana pospanost ili nesanice
* * hiperaktivnost do hroničnog iscrpljivanja
* * osjećaj nemogućnosti suočavanja s problemima
* * razdražljivost
* * plačljivost, osjećaj slabosti i nemoći
* * negativne (crne) misli
* * teškoće pamćenja i koncentracije
* * gubitak samopouzdanja
* * osećaj krivice i nemoći
* * osećaj usamljenosti, tuge i beznađa
* * emocionalna labilnost
* * strah od kontakta s ljudima
* * osećaj „gladi“ za ljubavlju
* * teskoba i napadi panike
* * gubitak interesa za dete i okolinu
* * suicidalna i homicidalna razmišljanja
Iako medikamentoznu terapiju treba izbegavati i kad god je moguće prednost dati psihoterapijskim metodama, jer majku iz opravdanih razloga treba pripremati za dojenje (majčino mleko je daleko najbolja hrana za novorođenče ) i težim oblicima depresije medikamentozna terapija je bezuslovna i obavezna. Dakle, odluke o terapiji se moraju donositi specifično u svakom slučaju uvažavajući interese i majke i deteta uz važno načelo: majčino mleko je zdravo i treba ga preferirati u odnosu na svu drugu hranu za dete, ali opravdanu potrebu za farmakoterapijom majke treba nadrediti prednostima dojenja. To konkretno znači, da u slučaju kada se radi o majci, koja nakon porođaja postane ozbiljno depresivna, a posebno kada je i psihotična, treba je adekvatno lečiti antipsihoticima, i zbog toga prekinuti dojenje.
Postporođajne psihoze javljaju se relativno retko, ali ih je radi njihove težine i mogućih vrlo ozbiljnih posledica vrlo važno dobro poznavati i pravovremeno prepoznati. Simptomi se obično javljaju vrlo brzo nakon porođaja i psihotična slika se može razviti tokom nekoliko sati, a najčešće za dan dva, ređe za sedmicu ili čak i 2 sedmice. Bolesnica postaje zbunjena, somnolentna. Obično postane izrazito zabrinuta, sklona teatralnosti i inzistiranju na procedurama oko deteta. Dolazi do pojave sumanutih misli obično persekutornog karaktera i često do halucinacija, koje u sadržaju imaju novorođenče i sadržaje oko njega (npr. crve na detetovom jastučiću, krvavu stolicu deteta i slično). Porodilja prestaje prihvatati stvarnost ili je poremećena stvarnost vezana za novorođenče i/ili oca deteta. Nepovjerljiva je. Obično je izrazito snižena potreba za spavanjem, ali može biti i po nekoliko sati nezainteresovana i pasivna. Emocionalni odnos prema novorođenom detetu može biti od izrazite brige za dete (na psihotičan način) do potpunog zanemarivanja (ignorisanja) novorođenčeta, izrazito sniženog praga na frustracije.
Obično nema sumanutosti u odnosu na druge osobe osim novorođenčeta i njegovog oca i retka je ambivalencija, osoba je najčešće jasno fokusirana na realizaciju događaja koji planira izvesti posebno kada je to sasvim psihotično. Vrlo je čest slučaj u takvim stanjima izvršenje infanticida (čedomorstva) i/ili suicida (samoubistva).
Posebno je važno, da lekari u porodilištu budu oprezni u praćenju psihičkog stanja majki koje su rodile dete s nedostacima ili bilo kakvim oštećenjima, jer to može dovesti do naglih psihičkih dekompenzacija i suicidalnosti majke. To je dodatni razlog, da svako porodilište mora imati psihijatra i da bi psihijatrijski pregled žene nakon porođaja morao biti obavezan.
Kako pomoći samoj sebi
· Dobro je imati na umu da ovaj stresni period života neće zauvek potrajati.
· Nastojte ceniti ulogu majke koju imate, nastojte biti samouvereni i zadovoljni što ste majka.
· Pojednostavite svaki dan što je više moguće, ne opterećujte se dodatno.
· Uključite partnera ili neku blisku osobu, i delite sve obaveze oko deteta, kućnih poslova i odgovornosti.
· Prihvatite tuđu pomoć, naročito prvih sedmica. Nađite prisnu osobu da s njom porazgovarate o vašim brigama. Pokušajte da izađete iz kuće bar jednom na dan, nađite slobodnog vremena da se opustite (npr. lezite u kadu ili se prošetajte), odmorite, ili odspavate dok beba spava.
· Pobrinite se za vlastito zdravlje i zadovoljstvo, i pokušajte da održite smisao za humor.
· Nastojte da održavate aktivan društveni život, da se družite sa majkama koje žive u vašoj blizini, ili zovnite stare prijatelje.
· I ako popred svega navedenog ipak osetite promjene u odnosu na svoje normalno ponašanje ili osećanje, potražite pomoć što je prije moguće.
.Razgovor o postojećim problemima sa partnerom ili ženama koje su doživjele slično iskustvo, može da pomogne.
