Humanije za majku i bebu

0
159

U godinama kada naša zemlja beleži značajan pad nataliteta i kada mlade žene odlažu materinstvo često i do poznih tridesetih godina, svaki vid podsticaja na rađanje je izuzetno dragocen. Udruženje babica Srbije je, zajedno sa Građanskom inicijativom Majka hrabrost i NVO Dokument pokrenulo još pre dve godine kampanju sa idejom da se porodilišta u Srbiji reformišu kako bi se u njima ostvarili što humaniji uslovi, po meri samih porodilja i njihovih beba. Za žene je, smatraju članice ovih udruženja, da žena tokom trudnoće, porođaja i perioda dojenja dobije pravu podršku, brigu i pažnju, kako bi i majčinstvo doživela na najlepši mogući način
Tim povodom razgovaramo sa Divnom Miljković, predsednicom Udruženja babica Srbije, koja se ovim divnim, ali i izuzetno odgovornim poslom bavi već skoro četiri decenije.
– Počela sam da radim kao babica još daleke 1973. godine, priča Divna. – Tada su u porođajnoj sali radile iskusne babice od kojih sam i ja naučila zanat. Bile su vrlo poštovane i pravi autoritet, kako za nas mlade babice i trudnice, tako i za lekare, pogotovo za mlade lekare na specijalizaciji. Često bi ti mladi specijalizanti govorili kasnije kako su upravo od babica naučili da porađaju. Tada se smatralo da smo uspešni u svom poslu ukoliko je manji procenat carskih rezova. Svaki carski rez morao je biti medicinski vrlo opravdan.
Vremenom se, smatra naša sagovornica, situacija promenila tako da se porođaji sve više kontrolišu i ubrzavaju pomoću sintetičkih hormona, ili se upotrebom lekova čine bezbolnim.
– Babice su u tim medikamentovanim porođajima izgubile svoju pravu ulogu i svele se na lekarske asistente. Trudnice su postale potpuno pasivne, a porođaj, koji je jedna prirodna pojava, počinje da se tretira maltene kao bolest, kaže Divna Miljković. – U takvim uslovima porodilje se ne snalaze dobro, nedostaje im samopouzdanja, ne doje decu…
Priče više od 700 žena objavljene na sajtu majkahrabrost.com svedoče o brojnim problemima i poniženjima sa kojima se one suočavaju u porodilištima širom naše zemlje, u kojima se, prema uverenju Divne Miljković, kao i Zorke Kovačević iz GI Majka hrabrost, još uvek primenjuju zastareli i nehumani bolnički protokoli koje treba reformisati i uskladiti sa preporukama Svetske zdravstvene organizacije i bolničkim protokolima u zemljama Evropske unije.
– Veliki broj porođaja u skandinavskim zemljama odvija se kod kuće, samo uz pomoć babice, kaže Divna Miljković. – U drugim evropskim zemljama trude se da naprave kućnu atmosferu, gde babica ima najvažniju ulogu u vođenju porođaja. Kod nas se, međutim, na porođaj kod kuće još uvek gleda kao na neki vid egzibicionizma, ali se i ta predrasuda polako razbija i mladi medicinski radnici uviđaju da roditelji imaju prava na slobodu izbora. Dugi niz godina sam radila u porodilištu, i sama sam imala tri porođaja i prošla kroz tri različita iskustva. Znam kako se žene kod nas porađaju i uvek sam imala osećaj da to može drugačije i bolje.
Divna je uspela da deo svojih ideja ostvari učestvujući u programu psihofizičkih priprema za porođaj, razgovarajući intenzivno sa trudnicama, želeći da im poveća samopouzdanje, jer je to, smatra ona, važan faktor koji utiče na tok i ishod porođaja.
– Buduće mame je važno naučiti samoposmatranju, kao i da u toku porođaja uvek čine ono što im je ugodno. Kad sam se susrela sa jogom shvatila sam da ova tehnika kao i drugi prirodni načini pomaganja ženi imaju prednost jer su potpuno neagresivni. Praktikovanje joge pomaže ženi da otkrije i osnaži svoje fizičke i emotivne resurse koji će joj tokom trudova i porođaja koristiti da što bezbolnije prođe kroz ovo iskustvo, kao i da sačuva svoje i bebino zdravlje.
Žena koja se porađa, objašnjava dalje Divna Miljković, zaslužuje okruženje u kojem je poštovana njena privatnost, autonomija i emocionalna zaštićenost. Zbog toga je ideja vodilja Udruženja babica Srbije da porodilje, njihove bebice i cela porodica doživljavaju rađanje kao oplemenjujuće i osnažujuće iskustvo, a ne kao bauk.
– Uloga oca tokom trudnoće i porođaja podjednako je važna kao i uloga majke. On je taj koji snagom svoje volje i duha treba da obavije i majku i dete aurom smirenosti, sigurnosti i ljubavi.
Naša sagovornica smatra da je minut do dvanaest da se situacija u našim porodilištima promeni, kako bi ona postala humanija i toplija mesta, gde će se žene osećati kao kod svoje kuće.
– Porodilja mora da bude slobodna, da ima babicu uz sebe koja brine samo o njoj, da joj bude udobno, da nije gladna, žedna, uplašena… Poseban problem je prvi sat posle porođaja u kome novorođenče prirodno pripada samo majci, a upravo tih prvih sat vremena mogu odrediti i njihov budući odnos. Kod nas se o tome ne vodi računa i svi se trude da završe svoj „posao” što pre: presecanje vrpce, kupanje, merenje, ušivanje epiziotomije. Majka eventualno dobije bebu na sekund, jedva da je i vidi čestito. A za porodilju i bebu je idealno da ostanu zajedno što duže, jer to stimuliše izlučivanje hormona koji su važni za rađanje placente. I laktacija tada počinje, a majčino mleko je najbolja hrana za novorođenče, i najlepši izvor ljubavi i pozitivne energije. Ipak, žena je ta koja donosi odluku o načinu ishrane njene bebe i tu odluku treba poštovati. Kao dosledni zagovornik prirodnog porođaja, Divna Miljković nije pristalica ni epiduralne anestezije i tvrdi da je najbolji i najbezbedniji porođaj kako za majku tako i za dete onaj tokom kojeg se ne koriste lekovi i stimulansi, osim kad to naravno nije neophodno.

POSTAVI ODGOVOR

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.