Emocionalna inteligencija – važan deo ličnosti

0
170

Poznato je da što je stepen inteligencije viši, to je određena osoba sposobnija da uči iz iskustva, lakše se prilagođava novima situacijama, bolje razume i koristi apstraktne pojmove i lakše primenjuje stečeno znanje. Praktično, inteligencija više predstavlja mogućnost da napredujemo, nego do kraja razvijenu sposobnost. Zahvaljujući razvoju nauke početkom devedesetih godina stručnjaci su ukazali na poseban aspekt inteligencije – emotivnu, od koje mnogo toga zavisi. Šta ona predstavlja i koliko je važno razvijati je objašnjava stručnjak za upravljanje ljudskim potencijalima, prof. dr Predrag Nikić, iz Centra za proučavanje i primenu emocionalne inteligencije.
– Emocionalna inteligencija je sposobnost da se prepoznaju sopstvena i osećanja drugih ljudi, kao i sposobnost da se tim osećanjima rukovodimo prilikom planiranja, ali i svakodnevnog funkcionisanja. Ovaj aspket inteligencije uvek može da ponudi odgovore važne za razumevanje nas samih i sveta koji nas okružuje. Ali, da bismo u tome bili uspešni, tri principa moraju biti zadovoljena – sposobnost osvešćenja, razumevanja i sposobnost upravljanja emocionalnim odnosima. Veoma je važno postati svestan svih dimenzija emocionalnog života, jer su sve životne relacije prožete emocijama.

Šta to praktično znači?
– To znači da ne možemo da upravljamo emocijama bez razumevanja kompletne situacije, niti možemo da razumemo ako nismo do kraja osvešćeni. Svakodnevni život i sve situacije koje proživljavamo protkane su emocijama i različitim osećanjima. Njih ima u porodičnim, partnerskim, prijateljskim, rodbinskim, poslovnim odnosima… Ogoljeno ispunjavanje želja ne donosi i emocionalno zadovoljenje, pa je zato važno razvijati emocionalnu inteligenciju, kako bismo do tog zadovoljenja stigli. Ona može ponuditi odgovore i pomoći nam da razumemo i sebe i druge.


Koje su vrste emocija najupečatljivije izražene?
– Bilo o kom segmentu života da se radi, najčešće se ispoljavaju prijatne i emocije ljutnje i besa, zebnje… Za kolektiv, ma kog tipa, ova osećanja vrlo su bitna. Jedna topla reč podrške mnogo više motiviše nego kritika. Istraživanja pokazuju da svako ko oseća brižnost kolega ili šefa pruža svoj maksimum na poslu, a kada uzmemo u obzir da trećinu svog života provedemo na poslu, atmosfera u radnoj sredini izuzetno je važna.
Gde čovek provodi ostatak života?
– Jedna trećina prolazi u snu, a druga u partnerskim i porodičnim odnosima. Znači, sve tri su ravnopravno zastupljene, ali je radna, iz mnogo razloga za mnoge najvažnija. Na radnom mestu emocije treba da se dele sa velikim stepenom razumevanja između rukovodioca i zaposlenih. Da bi se ovaj emotivni vid komunikacije uspostavio treba, pre svega, kod rukovodioca da dođe do osvešćenja i shvatanja da je prošlo vreme direktiva. Pred rukovodioce se, u svetskim razmerama, postavlja jedan novi zahtev da bi mogao da obavlja ovu specifičnu vrstu posla. Naime, on mora da bude uzor zaposlenima. To znači da sve što od podređenih u poslu traži, mora i sam da poseduje. Tajna dobrog poslovanja određenog kolektiva je u poverenju prema rukovodiocu. Ako imate poverenje, onda imate i uzor. To su potvrdila i brojna istraživanja gde se od zaposlenih tražila ključna reč kao komponenta koja ih povezuje sa predpostavljenim. Ključna reč bila je poverenje. Ako na čelu nisu takvi rukovodioci onda nema ni efikasnog kolektiva. Onog trenutka kada rukovodilac počne da preti, to je isto kao i da zaposlenom kaže da ne zaslužuje to radno mesto, a epilog su samo loša motivacija i produktivnost zaposlenog.
Da li se odsustvo podrške i razumevanja odražava loše i u drugim sferama života?
– Emocionalna inteligencija bitna je u svim sferama života, ali u roditeljstvu ima posebnu važnost. Roditelj koji ume da uspostavi odnos podrške i podsticaja, osposobiće dete da lakše prolazi kroz život i izraste u bolju ličnost. Ukoliko mu stalno govori da je loše, ono će početi da veruje da je to zaista tako. Istina, nijedan roditelj ne želi svoje dete svesno da učini plašljivim, sramežljivim, agresivnim ili nepristupačnim. Ipak, mnoga deca razvijaju baš takve karakteristike. One su posledica bezuspešnih pokušaja da izgrade osećaj sigurnosti i samopoštovanja. Roditelji žele da im deca imaju samopouzdanje, a ona ispoljavaju nesiguirnost, roditelji žele da budu ljubazna, a ona izražavaju nepristojnost, žele da deca budu pribrana, a ona se ponašaju anksiozno ili agresivno. Roditelji žele da im deca budu zadovoljna i srećna, a ona najčešće to nisu.
Zašto je to tako?
– To se dešava zato što mnogi roditelji za svoju decu žele ono što sami nisu postigli. Zato je važno da roditelji razvijaju svoju emocionalnu inteligenciju, kako bi mogli da je prenesu na svoju decu. Razvojem emocionalne inteligencije deci se omogućava da odrastaju slobodno, da misle i osećaju samostalno i da svoje ponašanje usklađuju sa osećanjima. Samo na taj način oni izrastaju u samostalne ličnosti koje uspevaju da izbegnu zamku kolektivizma. Učeći decu da osećanja imaju vrednost u procesu donošenja odluka, istovremeno ih učimo da je sreća vrlo lična kategorija. Negujući emocionalnu inteligenciju omogućavamo deci da izrastu u zdrava samopouzdana bića i nezavisne ličnosti. U njihovom odrastanju i sazrevanju, pored roditelja, izuzetno važnu ulogu imaju i vaspitači i nastavnici. Niko od njih, takođe, ne bi trebalo previše burno da pokazuje ljutnju, bes ili neku drugu negativnu emociju. Samo uz podršku i podsticaj deca mogu biti uspešna u obdaništima i kasnije tokom školovanja.
Gde se još primećuje izraženo odsustvo emocionalne inteligencije?
– U medicinskoj praksi posebno su prisutni dehumanizacija u odnosu prema pacijentu i odsustvo emocionalne inteligencije. Često se i prilikom najjednostavnijih dijagnostičkih procedura gubi kontakt lekara i pacijenta, što je potpuno pogrešno. Zaboravljen je holistički pristup u kojem se pacijent posmatra kao ljudsko biće, gde lekar treba i da primi emocije i da mu ih pruži. Topla reč i emotivni podsticaj često više mogu da učine za obolelog od terapije lekovima. Naravno, terapija medikamentima se podrazumeva, ali je mnogo važnije negovati human odnos, kakav je nekada postojao između lekara i pacijenata.
Kako da se taj humaniji odnos uspostavlja?
– Pacijenta ne treba ostaviti samog, što je vrlo česta praksa. Iako se pacijenti u zdravstvenim ustanovama leče svim raspoloživim sredstvima, oni vrlo često ne osećaju istinsku brigu lekara i medicinskih sestara, niti osećaju da neko sa njima deli teške trenutke. Sve je podređeno lečenju medicinskim aparatima i lekovima, dok iskrena ljudska zainteresovanost za problem vrlo često izostaje. A samo kombinacija lekova i tople, ljudske reči medicinskog osoblja daje pravi rezultat.
GRLITE ONE KOJE VOLITE!
– Emocionalna inteligencija u partnerskim i porodičnim odnosima proizilazi iz shvatanja da navike nastaju ali i da mogu i treba da se menjaju. Ovo je dobar obrazac razmišljanja za svakog člana porodice. Za početak, svako bi trebalo da uvede pravilo da prilikom odlaska ili dolaska kući zagrli one koje ostavlja ili zatiče. Ovo je pozitivna navika jer su istraživanja pokazala da su grudi mesto gde se odigravaju snažni emocionalni procesi i produbljuju ljubav i bliskost. A prilikom grljenja ljudi se priljubljuju jedni uz druge upravo grudnim košem – objašnjava dr Nikić.
Po njegovim rečima, za dobre partnerske odnose postoji jednostavna formula – saberu se divljenje, oduševljenje i poverenje. To dovodi do zaljubljenosti, a ona dalje prerasta u ljubav, donosi osećaj sigurnosti i ispunjenosti, što predstavlja pozitivne komponente emocionalne inteligencije.

POSTAVI ODGOVOR

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.