U životu ne postoje neuspesi nego samo rezultati, a problemi koji nas snađu obično su šanse za napredovanje. Greška je jedna od osnovnih kategorija razvoja, učenja i napredovanja u životu.
Nije važno kako ste pali već kako ste se podigli, obrisali prašinu sa kolena i produžili dalje. „Jer, nisu jaki oni koji nikada nisu pali, već oni koji posle pada znaju da ustanu. Zato ne sudite o meni po mojim pobedama, već o tome koliko sam se puta posle poraza dizao i nastavljao dalje“, svedoči čuveni borac protiv aparthejda, Nelson Mendela. Padaju i „obični smrtnici“ i slavne osobe, jer svi su ponekad izgubili neku bitku. Ko radi taj i greši, a i život nam svakodnevno priređuje razna iznenađenja. Ipak, dok jedni umeju da gube stoički, drugi se povlače u sebe i svoja razočaranja. Kako se izboriti sa stresnim i traumatičnim situacijama izazvanim gubitkom bliske osobe, posla ili zdravlja, povredama i padovima, za „Život plus“, govori psihoterapeut Maja Mandić-Marković.
Stresne okolnosti i događaji podižu nam „borbenu gotovost“ u različitim situacijama koje su nam važne. Tada se aktivira psihofizički mehanizam „bori se ili beži“, pa tražimo načine da se suočimo sa nekom novom, izazovnom situacijom ili onom koja nas ugrožava. Traumu izaziva disbalans između uznemirujućih ili zastrašujućih faktora u određenoj situaciji u kojoj smo se našli i naših sposobnosti da se sa njima nosimo. A to je obično praćeno osećanjem bespomoćnosti i doživljajem da smo prepušteni na milost i nemilost ljudima i događajima. Stresne situacije vode ka mobilisanju telesne i psihičke energije, dok mehanizmi u okviru traume vode ka prekidanju energetskog toka i otupljivanju senzacija.
Reakcija na stres otvara psihološke kanale, dok ih trauma zatvara. Doživljaji stresa i traume su relativni, jer ono što za nekoga može biti traumatično, za drugoga je samo manje ili više stresno. Među najteže gubitke spadaju gubici bliske osobe iz najuže porodice, dece, roditelja, partnera, još više ako je smrt iznenadna, zatim gubitak partnera zbog neverstva ili razvoda, gubitak posla, naročito posle dugog boravka u kolektivu, tokom rata ili zbog nekih drugih okolnosti kada neko mora da napusti svoj dom, prebivalište, zemlju.
Od čega zavisi kako ćemo da podnesemo poraz?
Od strukture ličnosti, uzrasta, individualnih snaga, iskustva, pogleda na svet i životne mudrosti zavisi kako će se neko suočiti sa porazom, padom, stresnom ili situacijom zbog koje smo povređeni. Svaki pad boli. Postoje velike individualne razlike u reagovanju na istu stresnu ili traumatičnu situaciju, pa jedni preuzimaju ulogu žrtve, a drugi su spremni da preuzmu odgovornost za svoj život. Prvi su skloni da budu pasivni u odnosu na pad koji su pretrpeli, a ono što im se događa objašnjavaju okolnostima i višom silom, roditeljima, sudbinom, političkom situacijom, „gadnim“ šefom, negativnim okolnostima itd. Takođe, obično traže i krivca i nekog ko može da promeni situaciju u kojoj su se našli.
Osobe koje preuzimaju odgovornost za svoj život imaju aktivan stav prema padovima, veruju da ono što se dešava zavisi od njih i njihovog delovanja i spremni su da angažuju sve svoje mentalne i psihičke snage kako bi našli rešenje i promenili negativne situacije.
Koliko obično traje oporavak posle teških situacija?
Kod veoma bolnih situacija kao što su, na primer, smrt bliske osobe, razvod, gubitak posla ili boravišta, obično je potrebno oko godinu dana. Osoba mora da prođe kroz faze poricanja gubitka, ljutnje, žaljenja, tugovanja, prihvatanja stvarnosti i okretanja ka budućnosti, novim planovima i aktivnostima. Kod manjih povreda, poraza i padova, to traje kraće, a zavisi od same osobe i njenih kapaciteta, uzrasta i, naravno, karakteristika tog „pada“.
Da li se bolje uči na sopstvenim ili tuđim greškama?
– Od rođenja, najbolje i najviše učimo na svojim greškama. Greška je jedna od osnovnih kategorija razvoja, učenja i napredovanja u životu. Koliko god smo danas u nečemu dobri, kada se vratimo u prošlost setićemo se kroz koliko faza smo prošli da bismo došli do ovog mesta na kome se nalazimo. Prvo smo bili katastrofalni, onda loši, spetljani, posle toga smo postali malo bolji, dok nismo naučili da vladamo različitim okolnostima i veštinama. Postoji lep izraz za grešku u psihologiji uspeha, a to je „poučno iskustvo“. U suštini, što više grešaka pravimo u različitim situacijama, brže učimo i brže napredujemo. Druga je stvar to što smo svi mi još od detinjstva veoma osetljivi i bojimo se da napravimo grešku.
Zbog čega „padaju“ muškarci, a zbog čega žene?
Dok žene o svojim depresivnim stanjima pričaju sa prijateljicama, muškarci osećanja uglavnom zadržavaju u sebi. Muškarci teže podnose poslovni pad zbog uobičajenog shvatanja da je muškarac nosilac materijalne sigurnosti u porodici, dok oni slobodni sve češće grade ličnu sigurnost na osnovu dubine svog džepa. Posle raskida emotivne veze, žene najčešće strahuju zbog ekonomske budućnosti ukoliko su zavisile od muškarca i plaše se da će ponoviti greške i u sledećoj vezi.. Takođe su zabrinute da će odnos sa prethodnim partnerom i dalje biti pun konflikta i ako imaju decu, kako će se to odraziti na njih..
Da li je tačno da „ono što me ne ubi, to me ojača“?
– Ta izreka baš i nema uporište u stvarnosti jer mnoge život slama iz dana u dan. Hronične tegobe, nesporazumi, nesigurnost dovode do emocionalnog, nervnog i fizičkog kraha, a najgore je onima koji nemaju posao ili ga izgube. Ovo je svakodnevna slika onoga što mnogi proživljavaju i kod nas i u svetu. S druge strane, ići glavom kroz zid jedna je od naučenih, ali destruktivnih strategija koja obično ne dovodi do cilja. Osoba koja se njom koristi potvrđuje svoju gubitničku životnu filozofiju. Ako zaista želimo da promenimo nešto u svom životu, moramo i mi da se promenimo, da promenimo neke naše reakcije, navike, stavove, sve ono što kod nas izaziva doživljaj poraza.
Često se događa da iako znamo gde je „klizav“ teren i pazimo, ipak opet padnemo. Zašto ponavljamo istu grešku?
– Tokom života, prvo u porodici, a zatim u kontaktu sa vršnjacima i drugim ljudima stičemo različite obrasce ponašanja, veštine i navike. Ponekad, manje ili više, nesvesno ili automatski. Postoje dobri obrasci i oni koje smo usvojili iako nam nanose bol i dovode nas u neprijatne situacije. Ali, uz manje ili više muke i vremena i njih možemo da promenimo i zamenimo konstruktivnijim obrascima.
Koliko nam padovi pomažu da cenimo one „dobre“ životne faze?
– Padovi su sastavni deo života, jer svi idemo različitim putevima i suočavamo se sa različitim teškoćama. Dobro je da prestanemo previše da brinemo i prihvatimo i doživljaj bola i doživljaj sreće. Jer, u životu ne postoje neuspesi, već samo rezultati. Iz svake teške situacije možemo da izvučemo pouku, a problemi koji nas snađu obično su šanse za napredovanje. Zato je važno kakav stav zauzimamo posle pada, jer i za najtežu situaciju postoji rešenje. A posle kiše ipak zasija sunce… jer nismo prvi koji su se našli u nekoj neprijatnoj ili teškoj situaciji. Dobro je da pričamo sa prijateljima i poznanicima, da pitamo za načine izlaska iz problema i tražimo pomoć i savet od kompetentnih osoba.
Ako drugima pokažemo „razbijena kolena“, otkrićemo i naše slabe tačke. Koliko je to pametno?
– Život je sastavljen od uspona i padova. Ljudi su obično saosećajni kada prepoznaju nečije teškoće, ali nisu svi zainteresovani, dobronamerni, ni skloni da pomognu. Zato treba da otvorimo dušu i podelimo svoja osećanja, brige i probleme sa prijateljima, porodicom i osobama kojima verujemo i koje će nas prihvatiti i moći da razumeju, a možda i da nas posavetuju i pomognu. Jer kada ste okruženi prijateljima, u mozgu raste koncentracija oksitocina i vazopresina, hormona značajnih za učvršćivanje društvenih veza i obezbeđivanje osećaja pripadnosti grupi. Ne odvajati se od sveta, ne pobeći u usamljenost i izolaciju usled osećanja manje vrednosti ili krivice imperativ je u tim slučajevima. Razmena iskustava, nova poznanstva i optimizam pomažu, a treba imati u vidu da dobra stara poslovica „ko zna zašto je to dobro“ nije nastala tek tako. Jer, ne samo da se na muci poznaju junaci, nego kada je čovek suočen sa mukom i problemom, aktivira sve raspoložive snage da bi svoj život učinio sadržajnijim i kvalitetnijim.
ONAJ KO ME NE ŽELI NIJE MI NI POTREBAN
Nesvesno provociramo događaje i svaki pad je, u stvari, faza u kojoj treba dobro da razmislimo o sebi i budemo iskreni i realni kada analiziramo svoje postupke, potvrđuju istraživanja ponašanja posle poraza na populaciji ispitanika uzrasta od 25 do 75 godina na Univerzitetu u Kaliforniji.
Jedina snaga je u nama, jer smo sami odgovorni za sve što nam se dešava bez obzira na to da li nas je neko udario kolima, nema posla baš za našu struku ili nas je partner ostavio, objašnjava psiholog Lujza Hej. Iako deluje paradoksalno, zdravstveni problemi možda su i najlakše rešivi, jer smo u rukama drugih, lekara i stručnjaka, kada sebi poklanjamo više pažnje, više razmišljamo o svojim greškama i spremni smo da poslušamo druge.
Poznato je da ishod svake bolesti zavisi od motivacije i volje za životom, pa tada uglavnom svi pokušavaju „sve“ samo da bi ozdravili. Kada bismo bili tako otvoreni i za ljubavne i poslovne probleme, lakše bismo prebrodili krizu, objašnjava Hej. Ljubavni problemi uglavnom proizlaze iz nerealnih očekivanja i preteranog idealizovanja partnera i njegovih vrlina. Ako smo, na primer, ostavljeni, nagoveštaj da će se to dogoditi postojao je mnogo ranije, ali to nismo želeli da shvatimo.
Za mnoge je samoća posle razvoda ili raskida emocionalni krah koji se teže podnosi od samog rastanka. Pitanje je samo šta želimo: da po ko zna koji put „vrtimo“ film događaja iz prošlosti i patimo, ili da osmislimo život nekim novim sadržajem. A posle kraha ljubavi prvo nastupa osećaj krivice, griže savesti, omalovažavanja samog sebe, pad morala, depresija, pa i fizička bolest. Poljuljano samopouzdanje u tim slučajevima može da se podigne rečenicom „Nije mi potreban onaj ko me ne želi“, mada se prvo treba zapitati kakva je to ljubav koja je rezultirala psihičkim i fizičkim krahom, zaključuje Lujza Hej.
