Ljubavni odnosi mladih, dominantni stilovi, kombinacije i uticaji

0
209

Sve aktuelne psihološke teorije slažu se oko činjenice da interakcija majka-dete u izvesnoj meri određuje kasniji odnos osobe prema sebi samoj, ali i prema svetu oko sebe. Teorija afektivnog vezivanja raspolaže i metodologijom za proveru ovakve hipoteze. Prema ovoj teoriji, afektivne veze stvorene u detinjstvu kroz odnos sa osobom koja nas neguje, traju kroz čitav život, oblikujući sve bliske veze: odnos prema partneru, odnos prema detetu.

Uticaj detinjstva na partnerske odnose u budućnosti

Najpre smo želeli da empirijski proverimo da li i koliko iskustva iz detinjstva utiču na partnerske odnose. Istraživanje je sprovedeno u Nišu, na uzorku od 200 studenata, starosti od 19 do 26 godina (124 devojke i 76 momaka). O odnosima u detinjstvu saznavano je na osnovu Upitnika za procenu vaspitnih stavova majke (EMBU), a informaciju o odnosu prema partnerskim vezama dobijali smo na osnovu Skale za procenu bliskih partnerskih veza (Experience of Close Relationships Scale, 1998). Radoznalost studenata i želja da u ovome učestvuju bila je značajan indikator problema sa kojima se susreću u partnerskim vezama. Pogledajmo, najpre, distribuciju ispitivanih varijabli u pomenutom uzorku:

 

Partnerski odnosi

  • Odnos prema partneru u smislu poverenja, prijateljstva i sigrnosti.
    • podgrupa studenata koji su u ljubavnoj vezi 75,5%
    • podgrupa studenata koji nisu u ljubavnoj vezi 56,0%
  • Odnos prema partneru u smislu preokupiranosti vezom, potrebe za potpunim pripadanjem, visoke nesigurnosti i proveravanja partnera.
    • podgrupa studenata koji nisu u ljubavnoj vezi 18,9%
    • podgrupa studenata koji su u ljubavnoj vezi 10,2%
  • Odnos prema partneru u smislu funkcionisanja sa oklopom, straha od intimnosti i pravljenja distance.
    • podgrupa studenata koji nisu u ljubavnoj vezi 25,1%
    • podgrupa studenata koji su u ljubavnoj vezi 14,4%

Vaspitni stavovi i partnerske veze

I, stižemo do onog najvažnijeg. Kakva je povezanost između vaspitnih stavova i partnerskih veza. Korelacije između vaspitnih stavova u detinjstvu i aktuelnog odnosa prema partneru u svakoj podgrupi su statistički značajne. Ovo potvrđuje pretpostavku da emocionalni stil formiramo kroz interakciju sa osobom koja nas neguje u detinjstvu i prenosimo ga dalje kroz život na osobe sa kojima smo bliski. Dakle, ako je majka na naše potrebe reagovala adekvatno, dosledno i toplo, velike su šanse da kao odrasle osobe negujemo partnerske odnose poverenja, sigrnosti, uzajamnog uvažavanja. (r=0,68). Ali, ako su majčine poruke bile u smislu odbacivanja i doslednog neodgovaranja na naše potrebe, razvoj ličnosti išao je u pravcu odbrambene fokusiranosti, povlačenja iz socijalnih relacija, nepoverljivosti. Distancirani i oklopljeni, ovi ljudi i prema partnerima imaju nepoverljiv, zatvoren odnos. Strah od intimnosti, zapravo je strah od ponovnih bolnih razočaravanja. I ova povezanost je statistički značajna (r=0,52). Najzad, u situaciji majčinog selektivnog reagovanja na signale deteta, dete zbog neredovnog „režima potkrepljivanja“ održava ponašanje vezivanja za majku. Nesigurno u dostupnost majke, ono pronalazi strategije  koje će mu obezbediti što više kakve, takve pažnje. Emocionalna zavisnost obicno je „cena“ koju plaća da bi od ambivalentnog roditelja bilo voljeno. Majci za ljubav ostaće malo, nesigurno, nespretno ili bolešljivo. Ovakvo dete kao odrasla osoba ponavlja jednom naučenu strategiju. Sada, u odnosu na ljubavnog partnera, vezuje se za partnera na simbiotski način, preokupirano je sopstvenom ljubavnom vezom. Partnera obično neumoljivo kontroliše (naravno u ime ljubavi), muči beskrajnim pitanjima tipa “ Da li me voliš, da li me voliš, ne, ti me ne voliš!“ Rezultati sprovedenog istraživanja kažu da se i ovaj od­nos u značajnoj meri prenosi iz detinjstva (r=0,56).

Poslednja stvar koja je na nešto manjem uzorku (N—86) istražena bio je odnos afektivnih stilova u partnerskim vezama. Dakle, ovaj deo istraživanja odnosio se samo na mladiće i devojke koji su međusobno u ljubavnoj vezi. Iz tabele jasno vidimo da su neke kombinacije mnogo češće od drugih, ali i da neke praktično u ovom uzorku nisu dobijene.

Ono što treba prokomentarisati svakako su kombi­nacije koje svojom učestalošću značajno odstupaju od očekivane frekvence (u odnosu na distribuciju).

Značajno češći od očekivanog su parovi u kojima je mladić izbegavajućeg stila, a devojka anksioznog (+2,50 odstupanje). Moguće objašnjenje treba potražiti u stereotipima sredine, koji kažu da su pravi muškarci zatvoreni i uzdržani, a prave devojke brižne, sentimentalne i ludo zaljubljene.

Sigurni mladići i izbegavajuće devojke

„Sigurni“ mladići i „izbegavajuće“ devojke pokazuju takođe zn­ačajno pozitivno odstupanje, da­kle ima više takvih parova nego što bi se očekivalo. Objašnjenje je možda rečenica mladića koji pripada ovom poduzorku: „Samo je ona pristala na vezu bez obaveza, sa slobodom za oboje“. Ona je ćutala.

Posebno indikativnim čine nam se podaci o praktičnom nepostojanju kombinacija anksiozan-anksiozna ili izbegavajući-izbegavajuća (značajno negativno odstupanje). Razmišljajući o ovim kombinacijama, učinio nam se mentalno higijenski ispravnim nalaz da one ne postoje. Smemo li zaključiti da se ljudi ovakvih stilo­va uzajamno odbijaju i da to dalje znači da nije baš sve i baš sasvim slučajno…

Veličina uzorka naravno ne dozvoljava ovakva zaključivanja, ali dozvoljava nadu da ćemo kroz dalja istraživanja ljubavnih stilo­va, biti uspešniji u odgovaranju na pitanja zaljubljenih nekih sledećih proleća.

POSTAVI ODGOVOR

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.