Naočare za sunce moda ili zaštita očiju

Sunce emituje zrake različite talasne dužine, od kojih pojedine vrste mogu dovesti do oštećenja očiju, kao što su: ultravioletno zračenje, plava svetlost, kao i blještavo ili intenzivno svetlo. Ultravioletno (UV) zračenje sadrži nevidljive sunčeve zrake visoke energije koji se nalaze ispod plavog kraja vidljivog dela spektra. Obzirom da se UVC i delom UVB zraci apsorbuju u atmosferi, samo dve vrste UV zraka stižu od Sunca do Zemljine površine: UVA i UVB zraci. Obe vrste zračenja mogu štetno delovati na strukture oka, pri čemu su UVB veoma štetni za oči i kožu, izazivaju opekotine i dovode do pojave karcinoma, dok su UVA manje štetni, ali posle dužeg izlaganja dovode do sličnih promena. UV zraci imaju više energije od vidljive svetlosti, pa je i veći rizik od oštećenja oka pri njihovoj apsorpciji.
Plava svetlost pripada plavom delu spektra vidljive svetlosti, nalazi se naročito u intenzivnom bljesku svetlosti koja se reflektuje sa snega ili vode. Postoje mišljenja da višegodišnja ekspozicija plavoj svetlosti ubrzava starenje retine i povećava rizik za nastanak slepila kod osoba preko 60 godina života.
Sunčeva svetlost predstavlja vrstu energije koja se, kada je oko apsorbuje, pretvara u toplotu ili uzrokuje hemijske reakcije u tkivima oka, što može izazvati trajno oštećenje oka, ako je njegova prirodna sposobnost samozaštite nadjačana. Različiti delovi oka apsorbuju različite delove spektra Sunčevog zračenja. Tako spoljašnji omotači oka, rožnjača i konjunktiva absorbuju UVB zrake, sočivo uglavnom absorbuje UVA zrake, a retina vidljivu svetlost. Zbog toga, ako su oči previše izložene UV zračenju mogu biti oštećeni prednji delovi oka, dok ako je vidljiva svetlost previše blještava, intenzivna, ili se gleda direktno u Sunce, makar i na kratko, može doći do oštećenja retine pa i trajnog gubitka vida.

UV zraci mogu da dovedu do oštećenja oka pri kratkotrajnoj ili dugotrajnoj ekspoziciji. Kratkotrajna ekspozicija intenzivnom UV zračenju može uzrokovati fotokeratitis, praćen jakim bolovima i spazmom kapaka. Srećom, poput opekotina izazvanih Suncem, ovo stanje je obično privremeno i najčešće ne dovodi do trajnih oštećenja očiju. S druge strane, dugotrajno izlaganje UV zracima može imati ozbiljnije i trajne posledice u vidu pterigijuma, katarakte, makularne degeneracije, kao i karcinoma kapaka i predela oko očiju. 
Rizik za nastanak oštećenja oka pod dejstvom UV zračenja povećava se sa dužim izlaganjem sunčevom zračenju, kao i boravkom na površinama koje jače reflektuju UV zračenje (sneg, voda ili pesak). Rizik je veći u podnevnim časovima, tokom leta, kao i u područjima oko ekvatora. Takođe, oštećenja su češća kod postojanja određenih oboljenja sočiva i retine (operisana katarakta, retinalna distrofija), i kod korišćenja pojedinih lekova (sulfo preparati, tetraciklini i dr.) koji povećavaju osetljivost oka na UV zračenje. Radnici koji rade na otvorenom više su izloženi štetnom delovanju UV zračenja. Najveći profesionalni rizik postoji kod građevinskih radnika, poljoprivrednika, profesionalnih vozača, pilota, čuvara na otvorenom, policajaca, moreplovaca, ribara, instruktora skijanja i dr. Pored toga osobe sa svetlijim očima imaju manje pigmenta i veća je mogućnost UV oštećenja.

S obzirom na potencijalni rizik od oštećenja oka štetnim delovanjem Sunčevog zračenja neophodno je preduzeti potrebne mere za njihovu zaštitu. Nošenje naočara za sunce je neophodno. Uz to, potebno je nositi i šešir sa širokim obodom ili štitnik kada smo izloženi intenzivnoj, blještavoj svetlosti. Ovakav šešir blokira oko 50% UV zračenja i smanjuje UV zračenje koje može stići do oka iznad ili oko naočara. Takođe, treba koristiti naočare koje su tako dizajnirane da onemoguće prodor perifernih zraka u oko.
Uvek kada je moguće treba smanjiti rizik, izbegavanjem izlaganja blještavoj svetlosti, naročito leti između 11:00 i 16:00 kada je zračenje Sunca najintenzivnije. Posebnu pažnju treba obratiti kada je oblačno, jer je i tada velika mogućnost oštećenja očiju zbog refleksije, voditi računa o upotrebi lekova i drugim rizicima.

Pravilno odabrane naočare za sunce doprineće zaštititi očiju od UV zraka, jake svetlosti i plave svetlosti. Treba odabrati dovoljno tamne naočare koje će obezbediti konfor, ali nikako toliko tamne da smanjuju oštrinu vida. Veoma tamna stakla ne moraju biti i dobra, ona mogu dovesti do poremećaja u percepciji boja, kao što su, recimo, svetla na semaforu, a mogu dovesti i do dilatacije zenica što dodatno povećava količinu UV zraka koji prodiru u oko i oštećuju ga. UV zaštita nije direktno povezana sa zatamnjenjem ili bojom. Neutralna siva i amber stakla su dobar izbor i dozvoljavaju viđenje boja bez promena. Polarizovana stakla minimiziraju bljesak, ali ne blokiraju UV zrake. Plavu sveltost će najbolje smanjiti siva (srednje do tamna ), braon i zelena stakla. U svakom slučaju najbolji izbor boja stakla su: siva, zelena ili braon.

Što se tiče kontaktni sočiva i ona mogu sadržati UV-blokirajuće materijale, koji međutim apsorbuju manje od preporučenih 99-100% UV-A i UV-B zračenja. Zbog toga ih ipak treba nositi sa naočarima za sunce da bi se obezbedila potrebna zaštita. Naočare mogu imati različite vrste sočiva (ili popularno „stakla“). Različite vrste sočiva imaju različite namene:

U mnogim zemljama proizvođači naočara pri njihovom etiketiranju prate svoje industrijske standarde, npr. u Kanadi naočare koje zadovoljavaju industrijske standarde mogu se podeliti u tri kategorije:

Slično označavanje je i u Australiji, gde je 2003. godine urađena revizija standarda za naočare za sunce po kojoj postoje pet kategorija.

Idealno bi bilo da sve naočare, uključujući i one sa dioptrijom apsorbuju čitav UV spektar, jer se UV apsorbensi mogu inkorporirati u skoro sav optički materijal koji je sada u upotrebi i ne utiču na vidne funkcije. Polarizacija ili fotosenzitivno zatamnjenje su dodatne karakteristike naočara koje su korisne u određenim situacijama, ali same po sebi ne obezbeđuju zaštitu od UV zraka.

Ta sočiva su čvršća od staklenih i imaju manje mogućnosti da pucaju. Najbolje su naočare od polikarbonata jer su one vrlo lagane, kvalitetne i otporne na ogrebotine. Uvek treba proveriti njihovu zakrivljenost, što se može jednostavno uraditi tako što se pređe pogledom preko papira s kvadratićima pri čemu se može primetiti nepravilnost linija koja nastaje zbog loših stakala. 

Ne može se reći koliku UV zaštitu neke naočare pružaju prema njihovoj ceni, boji ili zatamnjenosti. Za to je potrebno obratiti pažnju na etiketu na proizvodu koja će garantovati tip i količinu zaštite. Najbolje ih je kupovati u optičarskim radnjama gde je sigurniji njihov kvalitet jer nije dovoljno da na deklaraciji piše „UV zaštita“ već UV filteri moraju biti stvarno ugrađeni u staklo naočara. Međutim, nije dovoljna samo oznaka „UV zaštita“ već „100% UV zaštita“. To se može proveriti u bolje opremljenim optikama koje imaju aparat za testiranje naočara fotometar koji meri UV transmisiju.  

Velika je verovatnoća da će problemi vezani za UV zračenje postati sve značajniji u narednim decenijama zahvaljujući smanjenju ozonskog omotača. Zbog toga treba sve veću pažnju posvetiti zaštiti očiju od UV zračenja što se prvenstveno može postići jednostavnim, sigurnim i ne mnogo skupim sredstvom – pravilnim izborom naočara za sunce, što podrazumeva maksimum zaštite, a tek onda  modu.