U procesima pamćenja i pažnje je psihički akt nazvan maštom ili fantazijom. Najelementarniji oblik mašte predstavlja svaki proces reprodukcije, onoga što je nekad primljeno, jer se nikakva reprodukcija ne javlja kao potpuna kopija istog, već se razlikuje od svog originala. Ovaj elementarni oblik mašte nazivamo reproduktivnom maštom koja se reletivno razlikuje od akta pamćenja. Kada se reprodukuju pojedini elementi različitih predstava i ti elementi spoje u kombinaciju koja ranije nije postojala, i tako kombinovana čini nešto novostvoreno.
Tu se radi o stvaralačkom procesu i tu sposobnost nazivamo stvaralačkom maštom. Ta sposobnost nije kod svih razvijena, sadrži bezbroj individualnih varijacija. Takva mašta može biti:
produktivna, raskošna, bogata, neproduktivna, siromašna. Zatim mašta još može biti živa sa preciznim predstavama, ili bleda sa oskudnim prdstavama. Najzad postoji i aktivna, pasivna, besciljna, lutajuća. Mašta je nerazdvojni saputnik dečjeg uzrasta. Pomoću nje ispunjava nedostatak ličnog iskustva i znanja. Mašta deteta je njegov duševni život.
Znatno proširuje umni horizont deteta. Na osnovu stvaralačke mašte dete stvara fantastične oblike predmeta lica životinja iako ih nikad nije ni videlo.
Na osnovu mašte svako dete je „Mali vizionar“. Stvaralačka mašta pomaže detetu da usavrši etički postavljajući odredjene ciljeve i otkrivajući svojih dobrih i lošik postupaka.
Na kraju prve i u početku druge godine dete ispoljava razvijenu reproduktivnu maštu pri identifikovanju stvarno vidjenih predmeta vidjenim u slikovnici ili obratno.
Kasnije kad počne da škraba, i sa svojim bezveznim škrabotinama nalazi sličnosti sa stvarnim predmetima, tu se već pojavi stvaralačka mašta. Ti elementi se pojave krajem druge godine.Kasnije dolazi ljubav za slušanjem bajki, a tek u šestoj i sedmoj godini nastaje period kada dečja fantazija gubi svaku granicu. To se ispoljava u dečjoj igri u crtežima, pričama.
Fantazija odraslog ima cilj, da oživotvori produkt svog stvaranja. A dečja mašta to nema, ali ima svoje puno zadovoljenje samo u procesu stvaranja.
Dečje Igre i Igračke
Sve osobine fantazije manifestuju u dečjim igrama. Igru treba shvatiti kao ozbiljno zanimanje deteta, kao što je učenje i rad za odraslog. Igra za dete, učenje za mladića i rad za odraslog su tri perioda jednog istog procesa prilagodjavanja čoveka okolnoj sredini. Igru treba shvatiti kao pripremu za kasniji život. Dečje igre neguju intelektualni razvitak deteta, otklanjaju strah i povećavaju sigurnost, pojačaju volju, pripremaju za život, potiskuju egoističke pobude, i povećavaju socijalne osećanje.
Dečja igra je od ogromnog značaja za obrazovanje i vaspitanje. Igra jr podloga za razvijanje socijalne, etičke sklonosti ličnosti.
Oduzimanje detetu igre ono će biti nesposobno za socijalni život kad odraste. Dete voli igru, ne zato što je laka nego zato što je teška. Pokušava da savlada sva teža dela i da učini ono što rade starija deca i odrasli. Deca najviše vole jednostavne igračke. To nije zato što je dete glupavo, nego zato što ima mnogo mašte. U početku dete može da igra sa običnim igračkama kao što je sanduk,voz, automobil itd. U toku druge godine voli da slaže igračke jedne na druge, gurati ili povlačiti.
Neka se dete zabavlja igom koja odgovara njegovoj dobi. Interesantno je zapaziti da deca izmedju2-3 godine otimaju igračke jedno dugom bez mnogo ceremonija.
Dete stiče osećaj plemenitosti vrlo postepeno, usporedo sa razvojem duha i osećanjem ljubavi prema drugoj deci. Posle treće dodine prolazi stepen razvoja kad uživaju u prostačkim rečima. Nauči govoriti „ružne reči“, mnogo pre nego nauči što te reči znače, jedino zna da se to ne upotrebljava. Ne valja pokazati zaprepaštenost svadjati se sa detetom, prepirati, već preći preko toga i izmisliti neku drugu temu, da bi se dete zaboravilo predmet razgovora. Ako ni to ne pomaže treba reći na miran način da to ne rado slušam i da je to vrlo ružno.
